L’Étape du Tour 2013

Jula 2013. godine sam imao priliku da prisustvujem pravoj poslastici od biciklističkoj događaja. U pitanju je bila Gran Fondo trka L’Étape du Tour (u prevodu Etapa Tura), koja se održavala u jugoistočnoj Francuskoj, u gradu Ansi (Annecy). Ceo događaj je bio pravi užitak za ljubitelje biciklizma. Pre svega, trka se događala za vreme trajanja Trke oko Francuske, a zna se da je tada u Francuskoj sve u znaku biciklizma; ceo grad je bio okupiran od strane skoro 13 500 učesnika; staza je bila vrlo izazovna a predeli ostavljali bez daha. Ova Gran Fondo trka je zamišljena tako da takmičari prolaze jednu od etapa Trke oko Francuske koja se vozi te godine, a nekoliko dana pre samog prolaska popularnog Tura. To učesnicima daje posebno uzbuđenje i motivaciju, jer prolaze uspone koje će profesionalci prolaziti samo nekoliko dana posle njih. Gledati svetsko prvenstvo u biciklizmu ili pratiti neki od grand turova iz automobila je beznačajno zanimljivo u odnosu na učestvovanje na ovakovj trci sa 13 500 biciklisa.

Odlazak u Ansi

Put je bio organizovan od strane jedne britanske agencije, i uključivao je avio kartu Beograd-Ženeva-Beograd, prevoz od aerodroma do hotela i nazad i naravno smeštaj u hotelu. Propisno sam spakovao biciklu i seo u avion do Ženeve. 

Dolazim na aerodrom i zatičem prizor koji mi je nagovestio na kakav sam događaj krenuo- aerodrom u Ženevi je bio potpuno okupiran kutijama za bicikle i specijanim koferima, koje su vukli ljudi sa rančevima na kojima su bile prikačene kacige! Skoro da nije moglo da se normalno prolazi hodnicima. Mislim da ostali putnici nisu bili preterano srećni zbog nas biciklista i mašina koje smo nosili. 

Na samom aerodromu nas je dočekao predstavnik agencije i specijanim prevozom odvezao do hotela u samom gradu Ansi. Grad je bio potpuno zakrčen, kao pod nekom opsadom. Razdaljinu od 42 km smo putovali skoro dva sata. 

Bili smo smešteni u hotelu udaljenom nekoliko kilometara od centra grada, a uz samo obalu jezera. Kao i što se moglo očekivati, hotel je bio pun biciklista, bicikli su bili svuda, kao i u svakom hotelu tih dana u gradu.

Priprema bicikala i uzimanje startnih brojeva

Kao i na svakoj trci, sve kreće od pripreme bicikla za trku. Kutije ili koferi se otvaraju, bicikle se pakuju i sastavljaju. Gleda se da li se nešto polomilo i da li je sve tu. S vremena na vreme čujete psovanje sa parkinga, kada neki otkriju da se u transportu nešto polomilo, ali i to je deo biciklizma.

Međutim, desilo se nešto što je moglo da poremeti ceo događaj, a nekima je i upropastio ceo doživljaj. Avioni, koji su na redovnim linijama prevozili bicikliste iz celog sveta, a najviše iz Evrope, su imali mesta da prime sve putnike ali ne i sve njihove bicikle! Mnogima su bicikle kasnile i nastao je opšti haos i pometnja. Biciklisti su jurili predstavnike agencija, pokušavajući da saznaju šta se dešava sa biciklima i kada će stići. Telefoni su se usijali, a agenti su bili na mukama. Nažalost, prijatelj sa kojim sam putovao je bio jedan od tih kojima je bicikla kasnila. Do trke je ostao jedan dan, a bicikala nigde. 

Dan nakon dolaska, otvara se registracija gde svi takmičari moraju da uzmu startni broj i time se prijave za trku. Ustali smo i posle pravog biciklističkog doručka, otisli do centra grada da bi obavili registraciju. Prijatelj u međuvremenu saznaje da bicikla stiže u toku dana, tako da je to donelo malog olakšanja. 

Registracija je bila organizovana u velikom parku u centru grada, pored jezera. Tu je bilo mnoštvo šatora, gde ste obavljalji sve prijavne radnje, ali bilo je i dosta šatora sponzora i proizvođača biciklističke opreme. U gradu Ansi je i sedište čuvenog proizvođača delova za bicikle i opreme Mavic, tako da je ta firma imala posebno mesto na događaju.

Iako je bilo blizu 13 500 učesnika, registracija je prošla brzo. Organizacija je bila na zavidnom nivou! Ostatak vremena smo proveli obilazeći štandove biciklističke opreme i razgledajući (tadašnje) novitete. 

Svi proizvođači opreme su se potrudili da predstave ne samo ono najbolje od svojih proizvoda, veće da predstave sve što imaju! Tu je bilo i alatki, materijala za izradu delova i odeće, vozila, pokretnih radionica, predavanja, reklamnog materijala i još mnogo toga.

Registraciju smo obavili, kupovinu takođe, ostalo je da obiđemo grad i spremimo se za sutrašnju trku.

Jutro starta

Start trke je bio tako organizovan da su učesnici bili podeljeni u 6 grupa, i svaka grupa je imala svoje vreme starta. Ovo je urađeno iz razloga da ne bi doslo do haosa na startu a i u toku same vožnje. 13 500 takmičara je raspoređeno u liniju koja je zauzela skoro sve glavne ulice i svaki je biciklista znao u koju zonu treba da ode i čeka start svoje grupe.

Start prve grupe je bio zakazan za 6 ujutru, da bi do 7.45 ceo karavan krenuo. Razmak izeđu grupa je bio oko 15 min.

Iako možete videti da sam bio u opremi reprezentacije Srbije, nisam bio tamo kao reprezentativac ali mi je bilo drago da nosim taj dres tokom trke.

Kako je koja grupa startovala, tako se ova iza nje pomerala ka startu. Taj deo je bio pomalo stresan, jer niti možete da vozite niti da hodate. Gomila ljudi je oko vas, prohladno jutro i svi jedva čekaju da se krene!

Detalji trke

Trasa je bila dugačka 128 km i vozila se od tačke A do tačke B tj. od grada Ansi do legendarog vrha Semnoz. Ruta koja vožena je zapravo bila 20. etapa Trke oko Francuske te 2013. godine i zaista je prava brdska etapa dostojna da bude tako nazvana čak i na Grand turu. Bilo je 6 kategorisanih uspona i to: 3 treće kategorije, 1 druge, 1 prve i 1 HC kategorije. Ukupno, proveli smo 53,5 km na usponima, što je oko 41 % cele trke. Da napravim grubo poređenje koje će biciklistima iz Srbije približno opisati: imati ove uspone na stazi od 128 km je približno isto kao kad bi na stazi od Beograda do Čačka prešli 4 uspona na Avalu, 1 uspon od Užica do Zlatibora i jedan uspon na Kopaonik od Jošaničke banje. 

U toku trke

U 13 500 učesnika je bilo vozača raznih profila, od ozbiljnih takmičara do ljudi koji su tek krenuli da se bave biciklizmom, i koji su, po mom mišljenju, zalutali na ovu strahovitu tešku vožnju. Bilo je i gurkanja, i rizičnih situacija, brzih spustova, baš svega što možete videti na svakoj trci.

Organizacija se potrudila da cela trka bude poseban doživljaj a čini se i da su ljudi koji žive na putu trase isto uživali. Bilo je svega onog što se može videti i na pravim etapama Tura: gledaoci pored puta zavaljeni u stolice sa hladnim pićima, razapeti šatori, roštilj, čitava sela koja su izašla da pozdrave karavan. 

Što se tiče podrške od strane organizatora tokom trke, tu je bilo sledeće: staza je bila kompletno zatvorena i obezbeđena policijom; tehničku podršku sa motora i iz kola je pružala čuvena MAVIC kompanija; kroz karavan su stalno kružili motori sa kojih ste mogli da uzmete hranu i piće; bilo je nekoliko malih okrepnih stanica gde ste mogli da stanete i uzmete sokove, voće, i slatkiše; bila je jedna velika MAVIC servisna stanica; na posletku, bile su i dve velike okrepne stanice, gde se činilo da je celo selo angažovano da ugosti karavan- služilo se sve, od vode do vina i slatkiša do sira i pršute, a sve to u ambarima koji su bili preuređeni u gostionice!

Kraj trke

Posle uspona koji je bacio na kolena i one najjače, a mene naterao da razmišljam o odustajanju, sačekao nas prelep pogled sa 1655 metara nadmorske visine i naravno osveženje od organizatora. Šatori su bili tu, sa puno hrane, pića i volontera koji su sve to delili. 

Posle kratkog predaha i uživanja u pogledima, valjalo je krenuti nazad u centar Ansija!

U povratku u Ansi nas je čekalo malo iznenađenje. Staza povratka je bila potpuno zatvorena i obezbeđena sa bicikliste. Spust je bio dugačak, mislim preko 30 km i baš je bilo pravo uživanje. Pri ulasku u sam grad svaki biciklista je hteo da se uputi prema svom hotelu, međutim svi smo bili preusmeravani na veliki plato pored jezera gde je trka i krenula. Tu smo ulazili na crveni tepih i vodili do linije cilja gde je svaki učesnik dobijao medalju i preko potrebni ručak i osveženje!

« ‹ од 4 › »